Ћирилица
Ћирилица то је извор знања.
Свакоме је ка њему путања.
Створише је православна браћа,
кад се учи њој се тад обраћа.
Она ти је ризница богата
са знањима отвара сва врата,
јер писменост основну нам даје
и по њој се ученост познаје.
Одражава какве су нам душе,
одбрана је да српство не руше.
На почетку учи се у школи,
срцем пише када оно воли.
Ћирилица знамење је знај
она има своју лепоту и сјај,
садржином она ти поручи
ако желиш да се све научи.
Названа је по Ћирилу брату
с Методијем што је давно створи,
ко аманет остала је Српству
за ученост да се увек бори.
Херцег Нови
Ко год са пучине
у Боку уплови
прво што угледа
то је Херцег Нови.
Раскошним изгледом
дах ти одузима,
у окриље своје
срдачно те прима.
Љубав и топлину
несебично нуди,
лепа осећања
у свакоме буди.
Својом атмосфером
у младост те врати.
Очарана душа
то наједном схвати.
На сваком кораку
види се ведрина.
Нека чар долази
из плавих дубина.
Кафанице баште,
призори су рајски.
Он цео мирише
ко вртови мајски.
У њему маестрал
нежно додирује
шум таласа мора,
душу ти смирује.
Историјом својом
познат на далеко,
као такав славу
одавно је стеко.
А кад време дође
кући да се вратиш,
теби се не иде
наједанпут схватиш.
Са сетом у души
ти из њега пођеш,
али носиш жељу
да му опет дођеш.
Јер кад се с пучине
у Боку уплови,
увек ти се радује
теби Херцег Нови.
Стално лете птице
А птице лете
пространи свете
у даљине твоје.
Одлазе тамо
вратиће се знамо
у крајеве своје.
Кад све замирише
пролеће се дише
оне то осете.
Крећу из далека
знају шта их чека
па назад долете.
О и ја бих хтео
обићи свет цео
али немам крила.
Просто не приметиш
само тек осетиш
судбина је била.
Небеске висине
привлаче даљине
нестварни су снови.
То те стално прати
ал`не можш знати
куда живот плови.
Наше путовање
Сви ми на овом свету
путујемо истим правцем
само различитом класом.
Јездимо кроз живот
праћен судбама својим
ал` свако својом трасом.
Крећемо се ми тако
кроз сва годишња доба
час весели час тужни.
Ветрови, они нас носе
на крилима својим
и северни и јужни.
Са многим надама у себи
жељни љубави праве
некакву срећу тражимо.
Кроз часе, дане, године
журимо не знамо зашто
никако то да уважимо.
Посрћемо али се и дижемо
та ми се ипак крећемо
јер путовање нам траје.
И живот тако пролази
а нисмо свесни тога
да све за нама остаје.
Кад сваком станица дође
он мора на њу да сиђе
путовању је тада крај.
Касно схватимо увек
да нема вечне светлости
јер свака губи свој сјај.
Увек за нама остају
као белези споменици
сва наша учињена дела.
И она добра и она лоша
једна је животна прича
у њој је истина цела.
Хоћемо ли можда стићи
пред врата небеског раја
то само добри Бог зна.
Јер били смо овакви
а били смо и онакви
шта више да кажем ја.
Остаће ова моја песма
и риме написане у њој
зар не све остаје за нама.
Губе се судбине људске
у простору без краја
прекриће све то тама.
Вече
И у ово вече
време споро иде
и сета ме мори.
Стари сат на зиду
откуцајем својим
са мном ко да збори.
Кроз окно прозора
видим помрчина
напољу се шири.
Понека звездица
између облака
срамежљиво вири.
И месец изгледа
у томе бескрају
мало се назире.
Негде у даљини
као да се чују
звуци нежне лире.
Увлачи се тако
у собичак душе
и не да ми санка.
Поглед ће блудети
кроз ту помрчину
све до новог данка.
Кад се иза брега
и кроз сумаглицу
плаво јутро јави,
тада се понадам
да ће сета мене
мало да остави.
Ал` опет увече
вратиће се она
друштво ће ми бити.
Целу ноћ до зоре
биће она са мном
нећемо уснити.
Огњиште
Наше старо огњиште
не пламти већ давно
нема свога жара.
На ланцу верига
виси чађави котао,
тако се одмара.
Мук је и тишина
испуцали зидови
оџак стоји криво.
Кућа усамљена
у дворишту пустом
нема ништа живо.
Све обрасло жбуњем
ђерам на бунару
погнуо је главу.
Не чује се шкрипа
дрвене капије
зарасле у траву.
Кад сам тамо ишао
о школском распусту
било је живота.
Више никог нема
помреше одавно
остала лепота.
Тог мира, тишине,
сетних успомена
на негдашње дане,
кад трчасмо боси
путељцима тесним
душе раздрагане.
Постали смо житељи
великих градова
трагедија једна.
Опустеле куће
и хладна огњишта
сета непрегледна.
Понекад наиђем
па ми се учини
старо псето лаје.
Враћа ми се ехо
потмуле тишине
не знам са мном шта је.
Воденица
Над брзим потоком
у царству природе
надвила се једна
воденица стара.
Обрасла у траву
сва у хладовини
стоји већ одавно
жрвањ свој одмара.
Некад у прошлости
весела је била.
Беше помељара
брашно им је млела.
Од смеха и шала
скривених погледа
животне радости
блистава је цела.
Из оближњих села
упорно полако
разлише се људи
по беломе свету.
Неста помељара
да чекају брашно
сад се само чује
зуј пчела у лету.
Покрај воденице
цвркућу још птице
шарен тепих цвећа
влада склад, лепота.
Још кад би се само
поврнуло време
окретања жрвња
и старог живота.
Што време понесе
у пролазу своме
за навек прохуји
никад се не врати.
Неће шарен цвеће
покрај воденице
за мирисник букет
ико више брати.
У свом окружењу
поризора идиле
рони се полако
воденица стара.
Никад више неће
да клепеће она
нит ће њена врата
неко да отвара.
Раскош пролећа
Опет је природа
сва у зеленом
лишћа обукло гране.
Пролеће раскошем
сва чула плени
ведри људима дане.
Небо се плави
мање је облака
сунце топлије зрачи.
Све је у замаху
пролећног даха
зимска се одећа свлачи.
Бехар мирише
заносним мирисом
поља бујају, шарене.
Пролећни цветови
латице шире
да их сунашце прене.
Гласе се птице
веселим цвркутом
пчеле на багрем слећу.
Несташни потоци
надошли водом
у реке своје крећу.
Усамљене куће
Не дими се оџак
многих старих кућа
одавно су празне
испуцале, пусте.
Дрвене капије
накривљене стоје
у дворишту сваком
расту траве густе.
Живот се одселио
ту ничега нема.
Вајати су празни.
Мир идиле влада.
Остала тек само
успомена сетна
жал што више није
ко што би некада.
А беше жагора,
и бакиних прича,
деда је правио
ограду од прућа.
Ту се некад живело
са пуно радости,
ту се рађала
најлепша сванућа.
Сад кад се наиђе
у пролазу тамо
туга те преплави
и срце се стеже.
Осврћеш се збуњен
исчекујеш нешто,
за прошла времена
све те тако веже.
Сећање на чари лета
Ређају се дани
пролазе године
време ко да лети.
Иза свега тога
успомена дође
тек да ме подсети.
Враћа ме у доба
једног лета давног
тамо покрај мора.
Кад у тамне ноћи
сањало се много
до свитања зора.
Онда у сам освит
тада низ пучину
негде се одлута.
Ко уморан путник
ја се враћах назад
са далеког пута.
И при свему томе
опет ми се чини
наша љубав цакли.
Уз врхунац среће
што смо тога лета
заједно дотакли.
Прохујало време
протеклих година
у некаквом низу.
Осетим у срцу
кроз ту успомену
негде си ту близу.
Варљив је осећај
садашњег времена
шта нам је донело.
Све јаче осећам
да је прошло време
много више понело.
Било како било
како оно пролази
ко да цео трнем.
Идем још усправно
али ми се деси
понекад посрнем.
А дани пролазе
и моје године
одлазе од мене.
Чари топлог лета
све мање осећам
где се све то дене.
Некад
Некад сам брао пољупце слатке
са таман сазрелих усана меких
мамио уздахе из грудију многих
привлачио жеље осећаја неких.
О ја сам скидао сребрне звезде
да их сакривам у зенице сјајне
и као прави разбојник храбри
из душа пленио осећаје тајне.
Заробио многе откуцаје нежне
смиривао уздахе који трепере
вреле загрљаје даривао често
волео и љубио преко сваке мере.
Колико је само било ноћи будних
отворених очију када сам сањарио.
Сокове ужитка жудно испијао
ко пијан расипник све то подарио.
То што некад беше, однело је време
волео бих знати где се то денуло.
Баш су то у мени успомене скупиле
у јесен живота и лишће свенуло.
Ех живело се брзо на таласим бурним
сад свуда около спокојност влада.
О, ми се тога присећамо често
жалимо са тиме што није ту сада.
С пролећа
Кад пролеће дахом
природу разбуди
мирисним бехаром
накити све гране.
Тад се људска душа
раскрави од студи
и све је подсети
на најдраже дане.
Што се пролазећи
у неврате губе
па никада више
неће да се врате.
Сећају на младост
кад сви жарко љубе,
и целог живота
сећања те прате.
Некако с пролећа
жеља се појави
за шетњама стазом
које нема више.
Срце у грудима
ко да заустави
тражи оне часе
што се некад збише.
Похита се тамо
ал је густош свуда
зарасле су стазе
обрасла их трава.
Одавно већ нико
не пролази тамо
мирно и спокојно
све дубоко спава.
Путокази
Путокази стоје
правце да покажу
ал некако нама
ништа не помажу.
Јер сви се помало
вртимо у круг
на Исток и Запад
на Север и Југ.
О чему се ради
ко ли ће то знати
неодлучност ето
то упорно прати.
Па идемо тако
овамо онамо
шта ли нас то тера
ни сами не знамо.
И у целој ствари
није нам баш јасно
јесмо ли на време
ил је можда касно.
Путокази стоје
правце да покажу
али се дешава
да помало лажу.
Лепота младости
Како те краси
та твоја младост
сва сјаји, блиста.
Твоја је лепота
за душу радост
невина и чиста.
У окашцу твоме
тајне се крију.
Тај осмех благи
у моме срцу
буди носталгију
ах ти часи драги.
За мене си недостижна
године нас деле
али не могу да одолим
у овим мојим римама
ја имам жеље смеле
да тебе ипак волим.
Песници су мало чудни
не нису обичан свет
но и они сањају снове.
Имају бујну машту
слободну ко птичји лет
и стихом даљинама плове.
Поетска инспирација
Песникова инспирација
испија увек жудно
све боли, муке и јаде.
Што нам и сам живот
у своме пролажењу
свакоме од нас зададе.
Затим их после тога
кроз пером којим пише
са сетом у риме преточи.
благо нас дира унутра
и деси се врло често
натера сузе на очи.
Али немојте мислити
да само ово напред
песнику надахнутост ствара.
Све што је лепо на свету
свака могућа радост
надахнуће у њему отвара.
Па како би поета могао
чарима годишњих доба
у осећајима да одоли.
Тај колорит природе
чаробност читавог света
свако зар не, то воли.
И песниково осећање
инспирацијом покренуто
у стиховима то каже.
Знајте да људска срца
и многе повређене душе
утеху у песмама траже.
Зато се оне и пишу
да римом својих строфа
то људском роду дају.
У њима понешто своје
сви читаоци поезије
виде и мало распознају.
Крушка стара
Памтим стару крушку
сред зелене ливаде
беше густог хлада.
Једно шарен стадо
чувала је покрај
чобаница млада.
И певала песме
звонким милим гласом
из свог грла бела.
Околна природа
од умилног поја
одзвањава цела.
Због те чобанице
тананога струка
многи су патили.
Свако је снивао
да његова буде
надама пратили.
Када подне дође
стадо испод крушке
пландује у хладу.
Момци из прикрајка
испод ока мотре
чобаницу младу.
А она од цвећа
окупаног росом
диван венац плете.
Остала је тајна
коме је намњен
жење пусте лете.
Уздижу се њима
из груди уздаси
чобаници хрле.
Ех, шта би све дали
да је макар једном
на груди пригрле.
Плете она венчић
нежним ручицама
мисли јој се губе.
Румене образе
мирисну косу
сви би да пољубе.
Невино срдашце
једнога је дана
освојио неко.
Наочити момчић
захвали се судби
он је то и чеко.
А крушка је стара
као сведок томе
зажалила тада,
што оде чобанка
заувек из села
па неста и стада.
Утихнула песма
блејање јагањца
све поста тишина.
Гњиле, слатке крушке
нема ко да бере
влада чамотиња.
Гасну жеље
Многе моје жеље
полако ми гасну
све постаје равно.
Осећај љубави
бежи и нестаје
има већ одавно.
У ова времена
често у тишини
мисли негде беже.
Назад у године
за које сећање
целога ме веже.
Ах, како бих волео
макар само часак
у њих да се вратим.
Можда после тога
лакше би ми било
сад ово да пратим.
Овај пребрз живот
без оне људскости
нимало у себи.
Ех, када би могло
томе да се вратим
ја жалио не би.
Да се опет плаве
бистре зоре ране
дан када се буди.
Знам да то не може
хладан сам у себи
све је више студи.
Ипак се осврћем
жељан да опазим
неко лице драго,
како из прошлости
гледа према мени
и смеши се благо.
Али тога нема
контуре се губе
заборав све гута.
У бескрају прошлог
ништа не назирем
нема нигде пута.
Ових дана
Нешто ових дана
осећам све више
зову ме даљине.
О ја морам томе
да се одазовем
жеља да ме мине.
Надам се у себи
да ћу тамо срести
успомене моје.
Поново да видим
зелена пролећа
и дугине боје.
Хтео бих да нађем
оне старе стазе
где сам пролазио.
Све што ми је сумрак
у та предвечерја
некад доносио.
У сред сенки тамних
испод густих крошњи
у скровите кутке,
ја испијах нектар
са медних усана
блажећи тренутке.
Да што дуже траје
та наслада моја
слутећ све ће проћи.
Жеља зато вуче
макар још једанпут
кад бих мого поћи.
Јер дани пролазе
и време протиче
све ми оно крати.
Зато мене тера
да ћу опет можда
те насладе брати.
Па ћу мирне душе
ја да се повучем
у нему тишину.
С прозора живота
блудећу погледом
у ноћ и у тмину.
Панонски морнару
Морнару куда пловиш
тамо је она страна
где има само ноћи
а нема белих дана.
Да ниси мало рано
низ неповратне вале.
Није требало још
остаће за тобом да жале.
Сви који ће слушати
рефрене твојих балада
понеће сету у себи
што си отпловио сада.
Мени ћеш фалити знај
да певаш песме твоје
са поветарцем у гласу
и шаром дугине боје.
Дал те је одвео можда
чувени Ладачки Васа
у бескраје равнице
где зрело жито таласа.
Окрени се као у песми
да ти последњи пут махнем
пустићу твоју једну
за тобом да уздахнем.
Ти нам морнару стари
са собом односиш све
лепоту оних дана
из наших времена пре.
Остаће једна чаша
до врха пуна вина
и одјек твојих балада
што прати виолина.
Звуци циганских тамбура
ка небу како се вију
носећи у себи даљине
скитање и носталгију.
Кажем ти збогом сада
нек ти је спокојна душа,
остаће твоја музика
да се вечито слуша.
Однегде из далека
ево га чује се Д-мол
доноси са собом тугу
и неки потмули бол.
Односи и тебе време
што никад није стало.
Знај да смо са тобом
умрли и ми по мало.
Више не чекају нас
женска свилена бедра
ка задњим лукама ето
носе нас разапета једра.
Наше животно доба
долази полако на руб
све нам асове скупа
скоцкао Божа Пуб.
Животни циклус већ
пакује нама ствари
не бира ко је колико
успео да остари.
Овог ће пролећа липе
опет правити хлад
мого си то да сачекаш
а не отпловиш сад.
Ето господ је одсвирао
твоју јесењу сонату
препуну разних боја
и обучену у злату.
Свега ћеш остати жељан
у једној песми си рекао
остаћеш наша балада
то си музиком стекао.
Стизаће јесен Дуњо моја,
ал тебе са њоме неће бити,
неко ће други за столом
црвено витно лагано пити.
Одрастаће и нови клинци
али морнари неће бити,
са твоје катарке једро
за навек ће се ето свити.
Не нећеш бити тишина
ти си једна велика јека
која ће чак и отуда
допирати до човека.
Дружићемо се ми још
све док не дођемо тамо.
За сада путуј без нас
ми остајемо овамо.
Над тобом ће верујем роде
остати равница да бди
и међу онима који ће жалити
биће и лепа Протина кћи.
Пратиће те последњим поздравом
са твога омиљеног салаша
и једна подигнута рука
којом ти маше твоја снаша.
На крају да ти кажем
задњу си пловидбу поранио
можда си овим одласком
себе коначно ослободанио.
Отишла циркуска шатра
неће се враћати нама
низ пут се губи у тами
остаје ледина сама.
Лепота
Лепота се рађа
развија и цвета,
цео живот краси
и када прохује
године живота
губи се гаси.
Многе су лепоте
описане тако
да заувек трају,
ако су у песми
неком њеном стиху
вечите постају.
Потресне су оне
што у неком срцу
са сетом се носе,
жали се за њима
другом припадају
оне се не просе.
Физичке лепоте
и лепоте душе
имају тежину,
у срећу љубав
гаје се, чувају
дају јој свежину.
Ко успе у томе
обе да сачува
тај ће срећан бити,
коме то не успе
остаје усамљен
увек ће жалити.
Физичке лепоте
све су у пролазу
полако нестају,
оне забележене
уметничким чином
оне само остају.
Међу песмама
Ја живим ту међу песмама
у редовима строфа финих рима.
Оне су царство разних ликова
прозор у свет што дах одузима.
Ту су зелен поља росом орошена
и цвеће ливада што опојно мири.
Витке беле брезе расплесане тако
благим поветацем који пољем пири.
Ти су поветарци несташлука пуни
разиграним дахом у крошње дувају.
Ту моја весеља и све моје туге
стране споменара за мене чувају.
Јесени и зиме, пролећа и лета,
редоследом истим нижу прошлост сву.
Бројни часи, дани и многе године
за сећање мени увек стоје ту.
Љубави се прошле као у ризници
у песмама непрестано друже.
Када бацим поглед преко свог рамена
призоре прошлости тада мени пруже.
Цео живот тако саздан од ликова
низ редове стиха мами у даљину.
Ја се у мислима са сетом присећам
док блудим погледом у вечерњу тмину.
Многе људске радости што живот даје
некако све више у песмама тражим.
Својим садржајем душу моју крепе
и у свему томе утехом се снажим.
Кад ти чујем глас
Кад год те чујем
твој глас ми прија.
Ко зелен бршљан
он ме обавија.
Некакав немир
душом ми простире
до средине срца
мекано допире.
Па ми се учини
и ти мислиш мало
да је међу нама
још нечег остало,
од тамних ноћи
и звезда сјајних
и оних сусрета
скровитих и тајни.
Ако није тако
ти се не љути
ништа не говори
тек само оћути.
Мени нек остане
сећања онако
што ће да бледи
са мном полако.
Видиш како време
пребрзо замини
све граби и носи
са собом у даљине.
Ми бацамо осврте
жељно за нама
али вео заборава
пада као тама.
И зато размишљам
кад год те чујем
зашто се тако
томе обрадујем.
Кад је међу нама
много тога стало
о да ли памтимо
још нешто помало.
Зар не видиш
Зар не видиш како
време је одмакло.
Тамном меком руком
вече је дотакло
улице мог града.
Послало је данак
да мало одспава
па месец звездице
зраком очарава
све у санак пада.
Не чекају залуд
неће она доћи
теби никад више
туда неће проћи
у нашем сокаку.
Отишла је ето
има томе доста
и у спомен сетни
као прича оста
у вечерњем мраку.
Са некаквим болом
свако срце жали
и осећа снажно
да му она фали
тако неповратно.
Често му се чини
самотно је вече
притишће га тмина
време споро тече
што куцају клатна.
Разуми ме онда
када пишем сетно
што тако пролети
оно време цветно
ово позно дошло.
У њему су сада
другачији дани
не као некада
срећни разиграни
како је све прошло.
Тамо
Тамо где су храстови
и где се зелени трава
тамо на њеним влатима
тишина спокојно спава.
Ништа је не ремети
у њеном дубоком сну
дани и ноћи се мењају
нечујно да не буде њу.
Тамо и нас све вуче
док старимо полако,
да и ми једнога дана
снивамо као она тако.
Сред тишине тог мира
када се стигне тамо
нико се вратио није
у вреву живота овамо.
Тамо између храстова
зелена расте трава
она је покров сваком
кад вечним санком спава.
Споменари
Споменари моји
прашњави сте тако
гледам како са мном
старите полако.
Склопљене странице
остареле, жуте,
чувају сећања
и о њима ћуте.
А кад се расклопе
оне проговоре
о свему што беше
право срцу зборе.
Мојој души сетној
поврате се дани
они од живота
ниском нанизани.
Па ме тад обузме
некаква милина
вратим се у време
оно од давнина.
Када је све било
у животу лако
и кроз њега ишло
с надама онако.
Били су предамном
маштања и жеље
до којих је водила
младост и весеље.
Један део тога
беху остварења
човеку се чини
нису колко хтења.
Ал увек је тако
па све се не може.
Оног што не беше
успомене сложе.
Споменари драги
прашњави и жути
свака ваша страна
нешто моје ћути.
У вама је трајно
време од живота
што је прохујало
а беше лепота.
Као спомен томе
сачувајте све
вратите понекад
мени дане те.
Љубав из сокак
Ноћас см те чекаја
под пенџери твоји
сас озбиљну намеру
да тебе отимам.
Не могу више
с`мо да се скитам,
дошло ми је време
жену да си имам.
Дошја би море ја
како тој доликује
по стари обичаји
да те запросим,
ал с`м сиротиња,
а твоји богаташи
тој несам могја
ја да подносим.
Овакој ми се чинило
к`д те украдем
и одведем код кућу
твоји ће се пољутив.
Мало ће потраје,
па ће престанев.
А за тој време
моји ће поћутив.
Ал` ти не отвори
твоји пенџери.
Д`л неси могла,
Ил` неси смела.
Под њи подрема
па невесел отидо.
За џабе се нада.
Можда неси тела.
Једвај с`м чекаја
кд ће да с`мне
па у наш сокак
да сретнем тебе.
Д`л ће моје срце
топлину да осети
ил` ће од истину
целу да озебе.
Сретосмо се ми
у наш сокак.
У земљу си гледала,
ништа не прозбори.
Још ја дооди
под пенџери твоји
ти ги не отвара,
ја се не ожени.
Од тг на овамо
ко шемав идем
не знам куде ћу
од јутро до мрак.
Чуваја сам наду,
ал` ти се удаде,
опусте за мене
цел наш сокак.
Беше нашо
Грануло сунце
у рану зору
петлови поев
бел дн се буди.
У сокаци тесни
лесковачки стари
срећно су живели
мераклије људи.
Волели су песму
младе момичке
оросен шприцер
гушу да лади.
Кд се сокаком
појало гласно
сећање сг је
ех, бесмо млади.
А кд су свадбе
све се закити
сас венци цветни
капија свака.
Милина је била
да се прошеташ
све од почетка
па до крај сокака.
Чекасмо жудно
да падне тмнина
па се у сенке
сакријемо тамо.
Целивка врућа
на усне меке
жареше ко огњ
до јутро само.
Прохуја време
Лесковац неје
оној што је бије
у нашу младос.
Место сокаци
некакве улице
идемо по њи
ал неје тај радос.
Други су људи
друго је и време
љубење неје
оној ко наше.
На тој што беше
остануло сећање
па нам сг вири
из винске чаше.
Затој ја жалим
зшто тој прође.
Док траја младос
беше ми мило.
Понекд душу
сећање мори
куде се дену
тој што је било.
Смнало јутро
ене дн се рађа
мене ми се чини
ја још целивам.
Усне узреле
и очи сањиве
сас моје љубење
да ги умивам.
Лесковац беше
богат сас башче
из које цвећке
убаво мирисаше.
И сг су остале
понеке авлије
ал не ширив мирис
ко у време наше.
Лазина љубав
Од његове љубави
остала је сенка.
Прохујало време
давно беше Ленка.
Волео је Лаза
из дубине душе.
Испевао песму
далеко је чуше.
У Санта Марији
дела салуте
стихови из песме
романтично ћуте.
О таква се љубав
врло ретко рађа.
Волео је Лаза
много беше млађа.
А да ли је Ленка
узвратила исто
из Санта Марије
не види се бистро.
Сјај такве љубави
никада не бледи,
па дела салуте
све до данас вреди.
Колико је жарко
Лаза Ленку хтео
да искаже љубав
јавно није смео.
Ал кроз песму своју
показује њу
заувек ће она
да остане ту.
Ми ћемо читати
и увек нас гане
зар од таквих љубави
само траг остане.
Из Санта Марије
написани стих
успомена једна
од љубави свих.
